...

Ona
je samo još jedan neprospavani sat, još jedna neoprana šolja kafe, još jedan
podmukli dah velikog grada. Ona
je još jedan pritisak noći koja se topi u lažnom novembru. Ona je okrunjena kao
zakasnela zima i moja je zauvek, da me muči kada ja nisam ja.

...

Ni cela leva polovina meseca me noćas neće zasititi. I kao jabuka da mi padne u krilo, prepuštam je ništavilu. Noć u meni je gladna, a mesec je samo privid tvoje senke... 

....

Obrt sata težak je kao svakodnevica koja stane u njega. 

''Kada odsviram neki Šopenov komad, osećam kao da sam ronio suze nad gresima što nikad ne počinih, kao da sam tugovao nad nesrećama koje uopšte nisu bile moje.'' 

O. Wilde