...
Noć je pojela korake. Ljudi nestaju u pukotinama asvalta i samo krhki topot cipela sa pojedenim đonovima oglašava njihovo prisustvo. Njihove senke se ukrštaju i blede sudarajući se u svojim pomršenim besciljnim lutanjima i njihove sudbine plutaju u noćnom muku dok im kosa teška od života pritiska ramena.
Grad ćuti, pa ipak čujem kako plače umorno oko u praskozorje bezizražajno od spoznaje da dan ima dušu pomrčine. Retka je svetlost, a i kad se javi poklopi je neka tama u čoveku. Kažu da nije teško plesati u mraku, ali kada zidovi ne stanu, ne zaustaviš se dok ne padneš. Pad nam svima zjapi u oku i grad je nabujao od sitnih ljudskih grehova. Hermeneutički krug postojanja krade mi misli dok časovnik obrće svoje nekrštene sate. Maska za maskom u betonskoj realnosti, ljudi i dalje nestaju u pukotinama asvalta. Dok sanjam i pre nego što sam zaspala, osećam da se grad presavio nadvoje. Jednim krajem udiše, drugim izdiše.
Čekam kišu.
I ne mogu da spavam.
Vertigo
Trava je tog jutra zamirisala na gorčinu. Plavetnilo duše je i dalje nepomućeno obrtalo pomešane ukuse pod jezikom, brojeći unazad otkucaje srca. Stajala sam čekajući da se nakupi još nekoliko kapi na čizmama, pa da ih prelomim korakom. Okrunjeni oblak je već satima visio u prozorskom oknu u kome sam uzalud tražila sopstveni pogled. Vrtoglavi zalet oblika koji se presavijaju oko mene sam preselila u neke udaljene kutke svesti i mirno sam čekala da namirišem još neku boju koja će mi otvoriti dan. Muk se povukao pred zvucima ljudskih sudbina toliko gustim da su se mogli hvatati rukama, i tada sam odlučila da ću sledećeg jutra ustati sa desne strane kreveta i zaboraviti sve osim sopstvene tišine. I kao ples, ta odluka me je ponela ispod krivudavog niza nagnutih oblaka, pravo u jutro izbušeno kišobranima. Desna strana kreveta i levom rukom očešljana kosa su sledećeg jutra doneli sunce, i trava je mirisala kao posle besane noći.
Kratka inspiracija
Gleda me tvoja tiha noć
ljubi mi prste dok brojim zvezde
Tvoji mi snovi jastuk pohode
i tvoje more ćuti u ponoć,
dok tražim po severnom nebu
i umorena zorom bežim pred
suncem, da mi ne uhvati senku
da mi ne osvetli misli
i ne ogreje ruke, gde hladni
poljupci mora počivaju
...
Mrki se vali ka meni valjaju
u zori leži njihova
tiha lavina
Još tiša je noć uz lomljenje
dlanova i snagu što od
mora dolazi
Teško se diže, puna pepela
pesma dok pučina
o severnu zvezdu udara
Još teži snovi iz
senki se okreću dok ih
u kosu modru sakupljam
Kida se pogled k’o
perle po oštrici mora
i vetar kruži pod mojim
rukama, dok niz stene
na istoku klize
Bergen 2007.
...
Očaj se ne zvaće, očaj se guta. – pomislio je.
U nepostojanju svoje smrti, dokono broji dane i ispira mrski ukus tuđe neobrijane i nepodšišane noći. Kao uzaludan temelj, ni zemlja više ne želi da ga primi. Ni tama da ga proguta. Samo je ljuštura sopstvene truleži. Praznina u njemu ječi dok pokušava da je prespava. Isprljani podsetnik na ono što je bilo, na modro, presavijeno jutro kada je shvatio da je u snu nesvesno izjeo svoj život. Smrt u oku zida ništavilo duše. Bez mirisa, otupeo za prevrtljivu stvarnost, i bez ukusa, jer i osmeh mu je postao bljutav saginje se nad barom da još jednom uhvati pogled na talog ovog sveta. Osakaćena stvarnost mu je ostavila jos jedan utrnuli minut samozavaravanja pre nego što se ugušio pokušavajući da proguta svoj očaj.
2010.
... Odlomak
Sunce je ostavilo trag, i škriputavi zvuk njegovog kretanja po nebeskom krugu ponekad čujem, kada ceo grad uzdahne u istom trenu, i nastane prigušeni momenat tišine, kao pred oluju duše. Prozor mi služi kao ogledalo, jer dok gledam u sivi svod vidim svoje u nemir zalutale dubine. Kosom sam obrala vetar i čekam te, dok mesec koji visi nabujao u prozorskom oknu zaklanjam dahom. Moja se senka trza i igra pokušavajući da dograbi deo stvarnosti jer pored tebe je uvek gubim. Kao da mrvi moje misli mesec počinje da se kotrlja preko zvezda i dok gledam njegovu putanju shvatam da je besmisleno opirati se tebi i tvojoj tami. Noć je dom tvojim bojama. Čak i ako ti kosom svežem ruke, ti ćes i dalje bojiti očima, jer se iza boja kriješ. Zavaravaš put do svoje senke. A ona ti čuči na desnom ramenu i krije se iza uvek budne zavese slika. Tvoji su prsti kao reka što se u mene uliva i tvoje misli mojih snova tok. Kada me oslikaš, shvatam da ne postoji prolaznost, jer trajanje si uhvatio okom. Tada se prepuštam tvom zrelom zelenilu i okrećem sat naopako da nas sakrijem od vremena.
2009. ... Odupiranje mesecu
Nemoj nositi korak kao da je ispran životom, i nikada ne ostavljaj neočešljanu zemlju da diše i sleže se – reklo mi je te noći ogledalo, dok sam po njemu lovila poslednje minute dana.
– I uvek sačekaj da koraci prestanu da se ujedaju za tobom.
Te zime sam kosu upasivala u čizme i posle svakog popijenog čaja obrtala šolju naopako dok ne ostavi prsten na papiru i gledala da li ću živeti pun krug, a kesice sam žvakala da oteram loše snove. Mada, kažu i da je noć bez zvezda za stare snove prevara. U iščekivanju tog dana primetila sam da svetlo polako truli i znala sam da će se zima prevrnuti tri puta pre nego što je zemlja upije. A onda se pojavio On, kao što je ogledalo tvrdilo, tri minuta pre nego što sam izgubila dve trećine dana i pitao me:
- Da li znaš kako mesec krade godinu?
Znala sam. Tako što ga on gleda sa juga, a ja sa severa.
2010.
